Колективни уговор о раду је у најширем смислу резултат процеса колективног преговарања између радника, односно радничких синдиката и послодаваца, односно послодавачких организација. Та чињеница да је он резултат постигнуте сагласности социјалних партнера – радника и послодаваца, представља кључни извор његове правне и фактичке снаге. У том смислу, се може рећи да је колективни уговор најснажнији и најважнији инструмент аутономсног радног права, и у суштини упориште свих других инструмената радног права. Историјски посматрано, колективни уговор јесте први инструмент аутономног радног права и један од кључних извора радног законодавства.
У складу са Препоруком број 91 Међународне организације рада, под колективним уговором се подразумева: „сваки писани споразум који се односи на услове рада и запослења, закључен између, с једне стране послодавца, групе послодаваца, или једне или више организација послодаваца, и с друге стране, једне или више репрезентативних организација радника, или у одсуству таквих организација, представника заинтересованих радника, правоваљано изабраних и опуномоћених од стање ових последњих, саобразно националним прописима“.
У име радника колективни уговор закључује синдикат, или више репрезентативних синдиката, а на страни псолодаваца, послодавац у предузећу, односно послодавачка организација на гранском, националном или територијалном нивоу, у складу са прихваћеним моделом организовања синдиката и послодавачких организација.
Колективни уговор се обавезно закључује у писаном облику. Колективни уговор садржи облигациони и нормативни део. Облигациони део колективног уговора обухвата клаузуле синдикалне сигурности, клаузулу очувања социјалног мира, клаузулу о обавези социјалних партнера да делују на своје чланове да поштују закључени колективни уговор (на основу сопствених статутарних, програмских докумената и личног ауторитета и утицаја), клаузулу о примени мирних метода решавања радних спорова, клаузулу о партиципацији запослених у процесу одлучивања. Нормативни део колективног уговора садржи одредбе о правима, обавезама и одговорностима радника, о зарадама и другим примањима радника, о радном времену, о годишњем одмору, сигурности запослења, дисциплинској одговорности радника. Нормативни део колективног уговора остварује две фуннкције: а) заштитну функцију која се огледа у заштити слабије стране у процесу преговарања, а то су радници, од могућности да им економски јача страна – послодавци, наметне лошије услове. б) функција стандардизације је значајна зато што послодавцу омогућава да што прецизније и реалније израчуна трошкове радне снаге, као део укупних трошкова производње и његове конкурентности на тржишту. Послодавци, по правилу примењују одредбе колективног уговора и на оне раднике који нису чланови синдиката (тзв. Проширено дејство колективног уговора). Исто тако, у складу са законом, могуће је прописати и продужено дејство колективног уговора за све послодавце.
Постоји више критеријума за класификацију колективних уговора. Према нивоу закључивања могу бити колективни уговори на ниву предузећа, на нивоу гране и на националном нивоу. Према трајању, могу бити на одређено и неодређено време. Према предмету регулисања могу бити колективни уговори о зарадама, чији је главни део део о начину утврђивања и висини зарада, или колективни уговори о општим условима рада, који се баве питањима радног времена, одмора, здравља и безбедности на раду, отказног рока, сигурности запослења, решавања питања вишкова радника. Међусобни однос колективних уговора темељи се на принципу „ Ин фаворем лаборем“ (у корист радника) што значи да се увек примењују решења која су повољнија за раднике.
В.М.