Колективно преговарање и јавни поредак налазе се у односима међусобне функционалне повезаности и условљености. Ову чињеницу опредељује и потврђује заједнички историјски ток развоја јавног поретка и система и праксе колективног преговарања. Колективно преговарање је по основној дефиницији кључни инструмент у регулисању међусобних односа радника, односно радничких синдиката и послодаваца, заснован на свести и одговорности за препознавање и дефинисање заједничкихх интереса. Међутим, колективно преговарање већ деценијама није само снажан и ефикасан инструмент социјалне демокртије. Колективно преговарање је цивлизацијска тековина која превазилази односе синдиката и послодаваца. У том контексту посматрајући однос колективног преговарања и јавног поретка посебно треба издвојити следеће:
Међузависност јавног поретка и колективног преговарања огледа се у томе што се систем и пракса колективног преговарања успостављају у ширем друштвеном контексту. Од тог жирег друштвеног контекста, односно од тога да ли је систем демократски, да ли у њему функционише начело једнакости свих пред законом, какво је стање људских права и тсл. зависи и развој и реални друштвени домети система колективног преговарања;
Колективно преговарање је саставни део јавног поретка. Оно је пре свега део правног поретка, који дефинише правне темеље система колективног преговарања, а такође и у том смислу што колективни уговори свих нивоа такође представљају саставни део радног права;
Држава се у систему колективног преговарања јавља у својству законодавца који доноси законе у свим областима, па и у области радног права, а ствараа услове и подстиче социјалне партнере –послодавце и синдикате да за преговарачким столом решавају спорна питања, и на тај начин остварује свој политички интерес, али и нтерес свих грађана да се успостави трајан и стабилан социјални мир;
Држава такође учествује у процесу колективног преговарања у својству послодавца, јер је она послодавац свима онима који су запослени у јавном сектору, односно примају плате из буџета. У том својству, као и сви други послодавци држава преговара са синдикатима, закључује колективне уговоре и дужна је да запосленима у јавном сектору обезбеди радна, економска и социјална права у складу са законом;
Држава учествује у успостављау механизама и праксе социјалног дијалога, који, заједно са системом колективног преговарања чини окосницу концепта и праксе социјалне демократије;
Држава је као орган легитимне физичке принуде дужна да обезбеди примену свих закона, па у том контексту и колективних уговора, јер колективни уговори поред осталог, имају карактер облигације. То држава чини преко правосудног система, или преко одговарајућих националних служби за мирење и посредовање;
Исто тако, треба истаћи да колективно преговарање позитивно делује на јавни поредак у смислу његове хуманизације и демократизације. Колективним уговорима различитих нивоа гради се социјални мир, који је неопходна компонента политичке стабилности сваке земље.
Д.М.