Извештај са одржаног семинара
„ПРИВАТИЗАЦИЈА ЈАВНОГ И КОМУНАЛНОГ СЕКТОРА“
Бања Врујци, 01-03.априлa 2011.год.
На семинару су учествовали представници ВЕР.ДИ синдиката из Берлина, Б.Љумовић из привредне коморе Србије као и предстваници комуналних предузећа удружених синдиката Србије Слога.
У уводној речи поздрављени су гости из Немачке и представљени циљеви овог семинара уз истицање веома доброг искуства који су донели наши представници приликом посете Берлину.
Thomas Cosmar – председник ВЕР.ДИ синдиката
После захвалности на позиву рекао је неке од основних података везане за сам синдикат. Заступају преко 130.000 чланова и покривају све службе јавног сектора, телекомунукације, пошту и трговину. Постоје 10 година а настали су удруживањем 5 синдиката. Одржавају контакте са другим синдикатима и странкама. Покушаће да нам пренесу своја искуства и тиме нам помогну у времену које долази како би на најбољи начин изашли из свих промена које нас очекују.
У саобраћају и пошти синдикално је организовано преко 70 %запослених, у трговини (ланац трговина Лидл) 18% пре тога око 5%. Што се тиче трговине највећи број запослених није у сталном радном односу тако да ова бројка није незанемарљива.
Посебно је истакао јединство синдиката када се улази у неке преговоре, где се увек заступа заједнички став и тада се не гледа различитост синдиката већ општи интерес.
У приватизације делова јавног сектора се кренуло од уједињења Немачке и од тада постоји стални притисак стим у вези. Политика је та која врши притисак а не сама предузећа. Као пример изнео приватизацију поште где запослени сада имају 60% мању плату, увреме када се тај процес одвијао није било могућности да се изборе бољи услови. 1994. године су имали 260.000 запослених само у Немачкој а сада имају 146.000 у целом свету. Број запослених се смањио због смањења трошкова, али нико није добио отказ већ се применио социјални програм и редовни одлив у пензију. Касније је настао други проблем у виду самих радника који имају изузетно високе плате па им није у интересу да се било шта мења.
Приватизација носи много неизвесности и треба се веома добро припремити за разговоре са политичарима, руководством и осталим чиниоцима који нам предстоје. Јако је важно придобити грађане којима се мора објаснити шта би евентуална приватизација јавног сектора донела.
Дао је и пример око рекомунализације односно враћања некада друштвеног предузећа у окриље државе које је у међувремену приватизовано. Ради се о регионалном железничком саобраћају који је 90-тих претворен у друшво са ограниченом одговорношћу. Како се показао да то није добар начин претворено је у акционарско друштво Немачке железнице. Добијали један део новца на име субвенција. Касније је донета одлука да се штеди, позатварали су радионице а то је аутоматски довело до немогућности одржавања па самим тим и до кашњења возова. Након тога се дошло на идеју да се све приватизује, синдикати били за то да се новац улаже у предузеће док садашњи власник и даље извлачи добит и не жели да се врати у државну својину.
Сама приватизација целог или делова јавног сектора неће донети на квалитету услуге већ само на већу цену грађанима и управо тај аргумент треба истицати у придобијању грађанства јер су они неки гласачи на које актуелна политика рачуна у будућности.
Бранислав Љумовић – привредна комора Србије
Говорио је предлогу закона о комуналним делатностима у којем је и сам учествовао, да су у израду укључили све битне синдикате који су желели да учествују. Насупрот њима министарство је желело да искључи све синдикате из целе приче. Шта се даље дешава са тип предлогом нема информације ни комора.
Један од проблема ће бити и враћање власништва земљишта. Иако нема правних основа приватни сектор наставља да улаже новац. Пре било каквог улагања морају се уредити закони, мада обично код нас се дозволи да се након свега уреде закони онако како би одговарали онима који су већ уложили новац.
Што се тиче свих ЈКП власник је држава. Став коморе је да основна делатност остане у државном власништву. Две најважније ствари у целој причи су цена и делатност. Након тога је објаснио механизам контроле цене, тражи се сагласност општине и регулаторног тела државе. У случају да у року од 15 дана не дају мишљење сматра се да су сагласни.
Предлог коморе је да се генерални директори у ЈКП бирају на јавном конкурсу и да му се имовина стави под хипотеку као гаранција за рад односно нерад. Ово, наравно, није прихваћено.
Прочитао је закључке привредне коморе Србије.
Европска конвенција вода донела је закључак да се нипошто не иде у приватизацију водовода.
Говорио је и о покретању Е-новина које ће бити доступне свима са информацијама битним за тематику којом се бави комора (закључци, записници, седнице…).
М.Тоцкић је изнео неке основне проблеме који се намећу. Прво је то да у структури политичке сцене нема истински лево оријентисаних партија које би нас подржале у нашој борби. Друго је то како наћи заједничку платформу свих великих синдиката. И као треће да се најављеној дирекцији која има само саветодавну улогу припишу овлашћења и да буде стручно опредељена.
Б.Љумовић је истакао да се можемо ослонити на привредну комору Србије где иначе седе људи из струке без политичких утицаја и да стално постоји притсак на исту како би се ослабила и растурила јер као таква неодговара политичким структурама.
Р.Ристић је питао у вези закључка коморе око основне и пратеће делатности, па му је Б.Љумовић дао објашњење да је то више било због тактике преговора него што је неко морање.
Такође је додао да се стално провлачи Унија послодаваца Србије која није репрезентативно тело. Имали су рок од 5 година и питање је кога они уопште представљају, чак су подношене и пријаве због лажног представљања.
Привредна комора Србије ће поднети захтев да се донесе Закон о комуналним предузећима а не само Закон о комуналним делатностима.
Horst sommerfeld – председник савета запослених Градског превоза Берлина
Објаснио је и да је код њих било покушаја да се неки делови предузећа издвоје, пре свега радионице. Тај покушај је спречен одлучном акцијом синдиката али је и медијски било јако добро пропраћено да би грађани знали шта би то значило у односу на њих саме. Синдикално организовано је преко 70% запослених у два синдиката.
Од 2005. године имају КУП или Тарифни уговор који се дели старо запослене и ново запослене раднике. Објаснио да се разлика односи на део о пензионом осигурању. Такође су 2008. штрајковали два месеца иза то време сви запослени су од стране синдиката добијали један део новца и немају минимум процеса рада када је штрајк у питању.
Затим је изнео неке основне податке као и то да су 1999. године имали 28.000 запослених а сада 12.300, као и то да возни парк броји 1350 аутобуса. Возачи имају гарантовану зараду, да је просечна старост у радионицама 47 година и да ће то у будућности створити велики проблем. Набавком нових возила смањена је просечна старост возила на 5 година је се дошло рачуницом до тога да је много велика уштеда са млађим возним парком.
Објаснио је и поделу удела у цени свих чиниоца. Да тарифни уговор одређује висину сатница појединих служби и она се разликује од регије до регије тако да незначи да сви нпр. возачи у свим регијама имају исту сатницу. Удео претплатних карти је велик док возачи продају појединачне карте. Плаћено им је 36 сати недељно а оно што им се неплати прерачунава се у слободне дане.
Око одржавања је рекао да су имали лоше искуство набавком неоригиналних а јефтинијих делова. На дуже стазе то се показало као неисплативо. Такође њихови мајстори одржавају возила док су у гарантном року јер су прошли обуку и добили сертификате од произвођача возила.
Без тендера у Немачкој могу да набаве робу до 10.000 евра, док за тендере европске уније до 50.000 евра. Преко ових износа тендер је обавезан и не сме се правити ако да иде на руку једном понуђачу.
Gregor von Paczenski – председник савета запослених Градске чистоће Берлина, члан председништва ВЕР.ДИ синдиката
Почео је излагање са податком да их је приликом уједињења било око 10.000 запослених. Била је велика просечна старост па је велики део отишао у пензију а искључени су из система зеленило и погребне услуге. Сада их има 5400 и синдикална организованост запослених је 80%.
Од 1994 су трансформисани у Завод јавног права. Сами закључују послове, морају имати бизнис план који одговара Надзорном одбору који је броји 16 чланова. Запослени дају 8 представника и менаџмент 8, обично представнике покрајине.
Одвозе смеће 3.5 милиона грађана из 1.5 милиона домова. 1300 запослених одвози смеће док 400 ради на преради која је обавезна ради рециклирања. 1 милион тона смећа се у току године обради док се половина преради у пару за производњу струје. Друга половина се обради у форме за грејање. 2000 запослених је у хигијени града са 1100 возила, моторних метли…Остатак ради у одржавању и администрацији.
Ову делатност, органски отпад и изношење из домаћинстава, не могу да обављају приватници. Имају три депоније и власници су истих а имају и одговорност за још 12 депонија (наслеђено стање). За ове послове имају уговор о раду на 15 година.
Покрајина Берлин има удружење послодаваца, а Берлин унију послодаваца комуналног сектора. Постоји општи ПКУ и ПКУ за специфичност посла који обавља предузеће.
Такође је истакао да синдикати морају имати заједнички став,“један глас“, јер само се на тај начин можемо изборити да задржимо статус јавног сектора што је свимау интересу.
Karsten Malareck – председник савета запослених Водовода Берлина
Објаснио је да је водовод сада делимично приватизовано предузеће, да се поред производње воде баве и прерадом отпадних вода. Имају 3,7 милиона корисника, 1992 су се ујединили западни и источни водовод и тада су имали 7000 запослених док их сада има 4500 запослених. 1999 се дошло на идеју приватизације јер град Берлин није имао пара а ни сада их нема.
Синдикално организованих има око65% и сви су у ВЕР.ДИ синдикату, што је био битан фактор код делимичне приватизације јер су имали моћ да спрече неке ствари.
Приметио је да код нас има много синдиката у предузећима и да нису јединствени што може бити веома велики проблем. Са таквим односом нећемо бити у могућности да спречимо и урадимо било шта ако дође до приватизације. Истакао је да водовод треба да буде јавно добро, и става је да воду треба да бранимо свим средствима као што су они 1999 за једно са свим колегама из комуналног сектора. Изборили су се да приватизација будде само делимична, 50,1% у рукама Берлина а 49,9% у рукама приватника (РВ и ВЕОЛИА). Једног од представника Веолие већ је присутан у Београду. Цело управљање и економија је у рукама приватника који морају да поставе бизнис план.
Такође имају паритетни Н.О. где 8 представника имају запослени, а 2 РВЕ, 2 Веорија и 4 представници власти.
Доласком приватника оријентисали су се на добит што је изазвало другачију систематизацију, па тако 30,1% проценат ради скрћено (мушкарци).
Имају 9 погона у граду од којих 3 имају највећу функцијуа осталих 6 више су подршка. 203 милиона м3 годишње произведу воде, сваки од 3 погона произведу дневно 230.000м3. Мрежа им је дугачка 7.800км. Имају и 6 погона за пречишћавање отпадних вода, од чега је 1 у граду а сви остали су ван града, од чега су 3 главна. Пречисте 227 милиона м3 , највеће построојење преради 247.000м3. Такође имају 150 пумпних станица за отпаде воде које су све аутоматизоване од приватизације. Мрежа отпадних вода је 9.500км.
Сваке године се инвестира 250 милиона евра. По законима ЕУ у вези воде имају обавезе у виду квалитета који морају да испуне. Приступањем у ЕУ те обавезе чекају и нас, немогу се избећи и велико су оптерећене.
Пијаћу воду добијају из подземних вода у 100% обиму.
Имају свој образовни центар капацитета 100 људи у 23 занимања, али нико није примљен у стални радни одност од када су приватизовани. Од приватиације скоро да нико и није примљен у стални радни однос и просечна старост је 49 година.
Берлин има свој закон о комуналним делатностима где су дефинисана права и обавезе предузећа, оснивање ћерки фирми. По вом закону није могућа потпуна приватизација. Имају потписан уговор са градом а не послодавцем који је закључен 1990. године и који им гарантује 15 година да неће бити отшуштања или у случају неких драстичних промена гарантује им радно место у неком другом комуналном предузећу. Успели су ида га продуже па сада важи до 2020. године.
У првих 5 година нису смели да дижу цену воде, али након тог рока подигнута је за 15%, а укупно од приватизације за 28%. Цена је један од разлога зашто грађани желе да се врати под окриље града док су са друге стране запослени задовољни јер имају велика примања..
У уговору је чак стајала клаузула о гарантованој заради која је тек после низа година изашла на видело јер се скривао тај део уговора. Сада је све доступно грађанима.
Само одржавање је измештено сем најхитнијих ствари, тако нпр. нема поправки пумпи већ се оне замењују новим после истека неког временског рока или квара. Имају центар за одржавање који броји 450 запослених. Анализом трошкова дошло се до закључка да је јефтиније да одржавање возила врше трећа лица.
