Колективно преговарање засновано је на идеји да синдикат и послодавац имају могућност да у складу са законом, реше радне и друге међусобне односе. Колективно преговарање је процес који, у правилу, претходи утврдивању услова рада и склапању колективних уговора. Колективни уговор је најзначајнији аутономни акт о условима рада, резултат је споразума колективних преговора колективних субјеката радних односа, а истовремено је и пропис, јер има све карактеристике прописа. Колективно преговарање користи се и при ресавању колективних радних спорова. Законом је утврђена минимална заштита запослених који уједно чини оквир колективног преговарања. Филозофија преговарања почива на самосталности и аутономији послодаваца односно удружења послодаваца и синдиката, која зависи од њихове воље да се постигне социјални компромис и договор. Од тога колико се уважавају социјални и економски услови и околоности, одговорност социјалних партнера и успех социјалног дијалога зависиће и од тога у којој је мери постигнута равнотежа преговарачке моћи. Равнотежа преговарачке моћи у колективном преговарању зависиће и од радног законодавства, економских и социјалних услова и околности, на другој страни. Поред објективних зависиће и од субјектиних околности које се односе на преговарачке стране, а то су добра воља, комуникационе и преговарачке способности и познавање радног и социјалног законодавства. Преговарачки механизам чине преговарачи (синдикати, послодавци, удружења послодаваца) као и институције које учествују у социјалном дијалогу и преговорима, (економско-социјални савет, тела за мирно ресавање радних спорова и друга тела).

Законом се може предвидети обавеза колективног преговарање да би се подстакло закључивање колективних уговора. У складу са законом и другим прописима, преговори се воде у намери и савесно са циљем да се постигне закључивање колективног уговора.

Поступак колективног преговарања може бити неформалан и формалан. Код неформалног колективног преговарања форма није унапред утврђена, а код формалног поступка форма је унапред утврђена договором преговарача и прописима.Неопходно је развијати културу социјалног дијалога и социјалног партнерства, у пракси примењивати филозофију преговарања, компромиса и одговорности, како код послодаваца тако и код синдиката. Потребно је да кроз социјални дијалог дође до конструктивног решавања проблема и тиме се избегну конфронтације и једнострана решења. Најзначајније одлуке које се тичу положаја запослених и других важних питања света рада не могу се доносити без учешћа синдиката. Колективно преговарање представља најефикаснији и опште прихваћени инструмент уређивања интереса и права света рада и света капитала, који обезбеђује ефикасно усклађивање интереса ова два социјална партнера и на томе заснован социјални мир.

Д.К.