Колективно преговарање у Републици Србији
Настанак колективног преговарања у Републици Србији везује се за период између два светска рата. У том периоду колективно преговарање као могућност било је предвиђено доношењем Закона о заштити радника Краљевине Југославије, 1922. године, а као обавезно постало је доношењем Закона о радњама (обртни закон) 1931. године. Након Другог светског рата, колективно преговарање у Србији било је више него симболичног карактера. Наиме, колективни уговори су били у супротности са системом радничког самоуправљања, тј. са улогом и положајем радника, који су по основу Устава и закона самостално уређивали своје међусобне односе, те права и обавезе по основу удруженог рада и управљања у оквиру радне организације. Такво стање је потрајало све до краја осамдесетих и почетка деведесетих година двадесетог века. Колективним преговарањем у овом периоду били су обухваћени само запослени у приватном сектору (Закон о радним односима из 1957. године), а њих је било око 3% у односу на укупан број запослених. Међутим, уследио је Основни закон о радним односима из 1965. године, којим колективни уговори више нису били предвиђени ни за овај сектор. Када је реч о односима између запослених и послодаваца у друштвеном сектору, они су уређивани законом и самоуправним општим актима. Колективно уговарање у Републици Србији почиње да се развија крајем осамдесетих година XX века, доношењем Закона о основним правима из радног односа, који признаје стварно постојање колективних уговора.
Република Србија је ратификовала све најважније конвенције Међународне организације рада које се односе на колективно преговарање. У складу са Уставом Републике Србије из 1990. године и Уставом из 2006. године, колективно преговарање је уставна категорија и може се обављати на националном нивоу за целу територију Републике Србије (Општи колективни уговор) на нивоу одређене гране, групе, подгрупе или делатност и територију (посебни колективи уговори) и на нивоу предузећа/привредних друштава/установа (колективни уговори код послодаваца). Закон о раду Републике Србије усаглашен је са међународним конвенцијама, и у својим члановима (3, 240, 242, 249, 254, 256.) дефинише процес колективног преговарања.
Након потписивања Општег колективног уговора (29. априла 2008. године и његовог ступања на снагу 17. маја 2008. године – „Службени гласник РС“, бр. 50/08) следили су бројни проблеми у његовој примени, о чему, поред осталог, сведоче и чињенице да су закључена два анекса овог уговора, донете две одлуке о његовој примени на све послодавце у Републици Србији, закључен Споразум о даљем развоју социјалног дијалога, те да је једанпут овај уговор и отказиван. После три године од доношења, Општи колективни уговор са свим својим одредбма није заживео и престао је да важи у мају 2011. године. Нови Општи колективни уговор није потписан.
Када је реч о посебним – гранским колективним уговорима и колективним уговорима код послодаваца, покривеност запослених њима је боља у јавном него у реалном сектору. Готово у свим делатностима где се држава појављује као послодавац постоји колективни уговор, за разлику од привреде где су овакви уговори закључени само за једна њен део.