Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ,09. децембар 2015. 13:17
Кликни за изворну вест
Приватизација водовода нигде није смањила цену и повећала квалитет. ЕУ истрајава на директиви о приватизацији водоснабдевања због лобирања корпорација окје виде прилику за одличну зараду.
Европска комисија је 21. децембра 2011. донела директиву о јавним набавкама у областима водоснадбевања, енергетике, саобраћаја и поштанских услуга. То, практично, подразумева приватизацију експлоатације вода и система водоснабдевања.
Аргумент о фер пословању и користи за потрошаче кроз боље услуге и јефтинију воду је и овога пута послужио као изговор за доношење директиве. Требало је времена да грађани Европске уније уоче опасност од елиминисања права на воду из корпуса основних људских права.
Бројна удружења су оштро дигла глас против ове одлуке која отвара пут принудне приватизације, лошијег квалитета воде, већих цена и угрожавања хигијенских стандарда грађана. Многи су изразили бојазан да ће новим прописима бити извршена принудна приватизација, јер се градови и општине суштински приморавају да приватизују водоводе.
Немачки недељник „Зидојче цајтунг“ је навео мишљење многих угледних правника Европе, који сматрају да је овом директивом Европа одступила од принципа римског права, по којему је вода рес еxтра цоммерциум, односно добро које не може бити комерцијализовано. Из Европске комисије су после тих реакција поручили да је „текст погрешно протумачен“.
Међутим, иако је први пут у историји ЕУ испуњена квота петиције грађана (милион потписа из седам земаља ЕУ) против приватизације водовода, ЕП избегава да је стави на дневни ред из, како је речено, формалних разлога.
Да ли? Истовремено, Немачка је сличну резолуцију Зелених – одбила. Зашто ЕУ истрајава на овој директиви?
Једино логично објашњење је лобирање корпорација које виде прилику за одличну зараду. „Нестле“ се, рецимо, залажу за приватизацију водовода са циничним образложењем да ће „грађани боље увидети вредност воде коју пију“.
Приватизацијом вода се заправо не постиже тржишна утакмица, јер се монопол јавног сектора замењује приватним. И док држава (општине) схватајући јавни интерес али и из страха од незадовољства грађана, добит усмерава у инфраструктуру, концерни их трпају у свој џеп и ту је читав штос.
Искуства ЕУ осамдесетих прошлог века показала су бројне слабости приватизације водовода, па се све више реализовао супротан процес и враћања у власништво јавном сектору. Све до поменуте директиве Европске комисије.
Истраживања британског института Греенwицх (2012) показују, да су приватизације јавних сервиса (оутсоурцинг) мотивисане, пре свега, политичким, правним и финансијским разлозима, а не бољим обављањем комуналних послова.
Приватизација водовода још никада и нигде није довела до јефтиније и боље воде.
Екстремно лош случај приватизације водовода је Лондон. Чак 40 процената воде је завршавало у земљишту, јер се није улагало у замену водоводних цеви. Исти случај са Греноблом и Потсдамом. Или Будимпештом, која је морала деприватизивати водовод, али по цени три пута већој цени него што је продат.
Већ прве године (2012) успешне деприватизације водовода у Паризу, рачуни су смањени за 8 процената, а тренд је настављен наредних година.
Код нас, срећом, још не постоји законска могућност приватизације система водоснабдевања. Слутим, међутим, да ће земље кандидати „потрчати“ да беспоговорно поштују директиве приватизације водовода иако директива формално „важи“ за чланице ЕУ. Надам се да грешим, или бар што се Србије тиче.
Форум независних економиста
